Шта је прикачивање?
Приврженост је инстинкт детета, његов биолошки систем за опстанак, у којем дете даје сигнале када осећа пријатне (као што су срећа, радозналост) и непријатне емоције и стања (као што су страх, нелагодност, глад, бол). Детету је потребан барем један одрасли који је уз њега и који реагује на његове сигнале или потребе.
У овом процесу развија се однос између детета и одрасле особе, и у зависности од квалитета тог односа, дете може развити сигуран или различите врсте несигурног приврзавања.
Безбедна веза пружа детету:
- поверење у то да ће бити цењен као људско биће: осећај да вредим и заслужујем љубав једноставним постојањем, без обзира на своје способности и особине, што води ка већем самопоштовању.
- Уверење да је свет безбедно место, осећај сигурности када су сами или када истражују нове играчке, покрете и просторе. То подстиче моторички и интелектуални развој, самопоуздање, а постоји и већа вероватноћа да ће деца касније у животу имати квалитетнија пријатељства и романтичне везе.
- Могућности за регулацију емоција: присуство одрасле особе која теши, умирује и остаје са дететом у невољи. Ово је темељ емоционалног развоја. Постоји већа вероватноћа да ће деца развити веће социјалне компетенције и боље се носити са стресом.
Како се развија сигурна везаност?
Сигурна веза се развија кроз безброј малих, кратких, али значајних интеракција са дететом, у којима су родитељи присутни и усклађују своје реакције са реакцијама детета: смеју се када је беба срећна или покрећу смех и прате колико је беби удобно у том тренутку; теше бебу када је уморна или када примете да јој је потребна утеха, хране је када је гладна…
Не ради се само о ‘реакцијама’ које су усклађене, одрасли се усаглашавају са емоционалним стањем детета: када и мајка (или отац, бака, деда…) и дете осећају срећу док се играју, или деле дететову анксиозност, или осећају смиреност и задовољство у контакту и мазењу. Без емоционалне усклађености, истинска веза и развој сигурног приврзавања су одсутни.
Такође је важно да ова хармонизација буде благовремена и прикладна:
- Правовременост се односи на брз и доследан одговор на потребе бебе.
Што је беба мања, то је краћа њена толеранција на чекање или подношење нелагодности и то више стреса изазива, па је важно да уз бебу буде неко ко ће одговорити на њејв плач, али и на смех и позиве на игру и контакт.
Потпуни недостатак одговора на плач је штетан, али дете може с годинама да поднесе више стреса, а време које одрасли треба да одвоје да реагују одређује се, поред године, и по њиховом темпераменту (нека беба има већу толеранцију на чекање, нека мању) и околностима. Ако видимо да се четворомесечна беба труди да се окрене играчки, а тешко јој то полази за руком, можемо сачекати и видети хоће ли сама успети да реагује, у зависности од интензитета њене нелагодности. Деца старости девет месеци вероватно ће се бунити што морају да чекају да се њихова каша охлади, али могу да поднесу чекање много дуже него млађа беба. - Прикладност се односи на степен у којем препознајемо њену потребу.
Новорођенче осећа нелагоду када је гладно или у болу, плаче када се осећа само и тражи контакт када је гладно. Управо учи да разликује ове сензације, а задатак одраслих је да покушају да разумеју шта беба треба и да одговоре на тренутну потребу.
Родитељи се често осећају лоше јер одмах не разумеју шта им беба говори. Неки верују да им недостају осећања или интуиција према беби, да нису добри родитељи или да други родитељи знају боље.
Истина је, међутим, да већина родитеља не зна одмах да препозна шта беба треба и да морају да науче да разумеју своје дете. Природа није намеравала да родитељи одмах знају све, већ да се управо у том ‘плесу’ препознавања сигнала повезују родитељ и дете: грешке и покушаји у одговарању на потребе бебе су неопходни како бисмо упознали наше дете, ускладили се и повезали с њим или с њом. У овом ‘плесу’ беба такође учи како да одраслима саопшти шта јој је потребно, учи да постане свесна и разуме реакције свог тела и своје потребе, и постепено развија психолошку отпорност.
Довољно добар родитељ
Иако је важно да одговори одраслих буду углавном доследни, није неопходно ни могуће да увек буду доследни. Тренуци када родитељи нису добро, када су нервозни, болесни и не одговарају одмах на бебине вриске, неће оштетити однос све док су ретки.
Интензитет поступања и осећања такође је важан за изградњу сигурног приврзавања. Његов развој обично је поремећен токсичним, интензивним реакцијама према детету. Интензивна непријатна стања која родитељи осећају, а која нису нужно видљива кроз јаке реакције, такође могу пореметити однос: дугорочна анксиозност, депресивна стања, снажна и упорна несигурност родитеља.
Међутим, родитељство је изузетно захтевно и уобичајено је да родитељи буду уморни, нервозни и да не могу увек смирено тешити своју бебу или бити потпуно присутни када се играју с њом. Док год су ти тренуци више изузетак него правило, нема разлога за бригу.
Не постоји савршен родитељ, а сама потрага за савршенством може довести до анксиозности, осећаја кривице и може оштетити односе. Зато је довољно добар родитељ савршен родитељ:
- Родитељ који, када направи грешку (не чује, нема снаге да одговори, не реагује прикладно…), покушава да исправи ту грешку.
- Родитељ који, када не зна шта беби треба, остаје са дететом и не одустаје од покушаја да то сазна.
- Родитељ који остаје уз своје дете чак и када је тешко и када се чини да то не помаже детету. Родитељ треба да научи да је његово присуство важније од тренутног умиривања: неке бебе имају колике, а неке плачу да би ослободиле стрес нагомилан током бројних подстицаја током дана (шетње, игре, разни звуци…) и једноставно им је потребан неко да буде уз њих.
- Родитељ који, када се осећа нервозно, љутито, исцрпљено или доживи друге непријатне емоције, схвата да је то део родитељства и покушава да се смири.
- Родитељ који, кроз несавршен однос, све више учи о себи и о свом детету, продубљујући везу са својим дететом.
Као што не постоји савршен родитељ, тако не постоји ни једна особа која најбоље задовољава потребе бебе. Истраживања показују да дете може да развије приврженост према више одраслих. Разнолика искуства из различитих односа могу имати позитиван утицај на емоционални и когнитивни развој. А понекад је то учитељ, бака или тренер који може да покаже детету да је свет (још увек) безбедно место, упркос лошем окружењу у породици.
Приврженост у одраслом добу
Неоспорно је да рана искуства имају велики утицај на каснији живот. Међутим, утицај раних искустава не мора запечатити нечију судбину, а стил привржености може се постепено мењати.
Истраживања о везаности показују да је важније од негативних искустава из детињства то како разумемо, тумачимо и повезујемо та искуства са новим искуствима и односима као одрасли, и да ли учимо нове начине повезивања и односа према другима. Наш мозак може да се промени и отвори за промене ако му то дозволимо, и ако дозволимо нашим деци да нас промене на боље.
Литература:
https://www.developmentalscience.com/blog/2017/3/31/what-is-a-secure-attachmentand-why-doesnt-attachment-parenting-get-you-there