Данас се све више препознаје важност укључености отаца у одрастање деце, али и даље постоји велика конфузија око тога како та улога треба да изгледа. Чини се да још увек тражимо модел очинства, док се истовремено суочавамо са бројним уверењима која стоје на путу повезивања очева са њиховом децом.
Зато у овом тексту наводимо неке од митова о улози мајки и отаца. Желимо да их размотримо и разложимо, узимајући у обзир доступна сазнања о развоју детета и родитељству, али и оно што нам здрав разум говори о љубави између тата, мама и њихове деце.
Не постоји само један начин да будете тата, и овим текстом желимо да вас подстакнемо да размислите како ви желите да живите своју улогу оца.
Број 1 – „За дете је најважнија мајка.“
За оптималан емоционални развој детету је потребна барем једна особа која се о њему брине. Квалитет односа који се при том гради не зависи од пола одрасле особе, већ од њене или његове способности да адекватно, са топлином и присутношћу, одговори на потребе детета, плач и нелагодност, као и на жељу за игром и повезивањем.
Најчешће ову улогу преузима мајка, која се са дететом повезује током трудноће, која путем дојења може да одговори на потребе за храњењем, телесним контактом и умиривањем, и која из низа разлога – и економских и културолошких – проводи цео или већи део породиљског одсуства са дететом. Због тога није изненађујуће што је мајка у првим годинама најважнија особа за дете.
Међутим, то не значи да само мајка може имати ову улогу. Оци не могу да доје, али развој привржености не зависи од дојења, већ од начина на који се одговара на потребе детета. Оци не могу да изнесу трудноћу, али то није предуслов за повезивање са дететом.
То такође не значи да отац није важан уз мајку. Дете је способно да развије приврженост према више особа и важно је да има односе са више људи.
Број 2 – „Оци се не могу повезати са децом као мајке.“
Традиционално је улога отаца била ограничена на повезивање са децом кроз грубљу игру, спорт и усвајање „мушких“ вредности као што је храброст. Када су деца била веома мала, традиционално се сматрало да су важније „женске“ области: храњење, нега и нежност, па су очеви често били по страни и преузимали већу улогу тек када би дете могло да трчи с њима у парку.
Ово је модел који неке породице и даље могу да примењују, ако свима одговара. Ипак, важно је знати да ствари могу да изгледају и другачије.
Постоји много начина да се повежете са децом. То ко ће чешће бити у парку, а ко ће мењати пелене, не мора да зависи од пола, већ од договора и личног стила сваког родитеља. Способност за нежност имају сви људи, а не само мајке. Очеви могу доживети и сличне телесне промене као мајке: контакт кожа-на-кожу са новорођенчетом подстиче лучење окситоцина код очева, хормона који се често назива „хормоном љубави“ јер подстиче повезаност са бебом.
Повезивање са дететом од најранијих дана представља важан темељ за касније родитељство. Искуство бриге и умиривања бебе може оцима донети дубље разумевање детета у годинама које долазе. Тако и каснија игра постаје спонтанија и вођена потребама и жељама детета, а не представом о томе како би очинство „требало“ да изгледа.
Преузимањем бриге о деци од самог почетка, отац растерећује мајку. Поделу обавеза и флексибилност у томе шта ради мама, а шта тата, могу ојачати партнерски однос и дати дубљи смисао родитељству и породичном животу.
Такође је важно рећи да оцима често треба више времена да се повежу са бебом. Они немају директно искуство повезивања током трудноће, нити често имају позитивне и разноврсне узоре очинства из сопственог детињства. Међутим, када добију простор, време и разумевање да се снађу у новој улози, показује се да су у потпуности способни да постану брижни очеви.
Број 3 – „Мајке су одговорније (жене су одговорнији пол). Оцима све мора да се говори и објашњава.“
Разлике између мушкараца и жена одувек су биле тема интересовања и истраживача и шире јавности. Свако има неку теорију о томе шта је „типично женско“, а шта „типично мушко“.
Истраживања покушавају да одговоре на питање да ли су разлике које примећујемо последица васпитања и окружења или су урођене.
Све је више доказа да разлике у интелектуалним способностима одражавају окружење, а не природне разлике између мушкараца и жена. Тако избор занимања као што су аутомеханичарка или програмерка не указује на слабије способности жена, већ на то да имају мање прилика да развију те вештине.
Често се верује да су жене одговорније, да боље знају или ће лакше научити како да брину о деци и да „држе сва три угла куће“. Уместо да одржавамо оваква уверења и не пружамо оцима прилику да преузму одговорност, корисније је питати се: како васпитавамо дечаке? Колико кућних обавеза преузимају? Колико се непослушности толерише код њих у поређењу са девојчицама? На крају крајева, да би очеви били више укључени у породичне обавезе, да ли би породице биле задовољније, а деца научила да одговорност има много лица?
Нова улога очева
Срећом, друштвена клима се мења и очеви имају све важнију и присутнију улогу у животима своје деце. Данас знамо колико сви – мајка, отац, дете, породица и друштво у целини – имају користи од укључених отаца.
Традиционална улога отаца се напушта, али још увек не постоји јасно дефинисана нова улога. То је нешто што мајке и очеви заједно истражују, испробавају и договарају током родитељства. Можда није потребно имати један универзални модел очинства, већ подржати породице да развију свој.
Како подржати очеве?
Неколико смерница за подршку оцима и породицама:
Преиспитивати традиционална уверења, задржати оно што има смисла и имати храбрости да одбацимо оно што не функционише.
Није увек неопходно одрећи се традиционалних подела. Породица која инсистира на потпуној равноправности у свему може постати незадовољна због ригидне расподеле обавеза, док породица са традиционалнијим улогама може бити задовољна ако то одговара свима и нико се не осећа запостављено или преоптерећено.
Потребно је много разговора, отворене комуникације и храбрости да се напусте стари обрасци и изграде нови.
Важно је омогућити оцима прилике за повезивање са децом и прилагођавање родитељској улози.
Смањење препрека за коришћење одсуства отаца и равноправно расподељивање родитељског одсуства омогућило би оцима да од првих дана доживе очинство.
На нивоу сваке породице, време, разумевање и поверење су кључни:
Оцима је потребно време да буду сами са децом, да раде ствари на свој начин и да у потпуности осете љубав према својој деци.
Потребно им је поверење других – нарочито жена – да су заиста способни за ову улогу.
Потребно им је и да схвате да могу бити топли и брижни очеви, а да при том не изгубе свој мушки идентитет.
Ауторка:
Барбара Перасовић Цигровски, мастер психологије