Када родимо, биолошки постајемо мајке – почињу да нас зову ‘мама’, а мали пакетић нас свакодневно подсећа да смо сада његова или њена мајка.
Али када постајемо мајке у психолошком смислу? Када нова улога постаје део нашег идентитета? И како изгледа прилагођавање мајчинству?
Не постоји један тренутак који можемо рећи да означава прелазак у мајчинство, нити је он исти за сваку мајку.
Не постоји јасан почетак: још много пре трудноће, наше интимне мисли о мајчинству обликују овај прелаз. Друштво је одувек имало идеалну слику мајчинства која се мења у зависности од друштвених околности и несумњиво утиче на нашу перцепцију. Данас доминира слика мајке која је савршена у свим областима: од посла, партнерства, пријатељства, изгледа, до мајчинства у којем су испреплетена нереална очекивања да једна особа оличава одговоре на све потребе детета, не само за љубав и негу, већ и за игру, учење и дружење. Упоређивање себе са таквом сликом и настојање да је достигнемо може учинити пут прилагођавања тежим, исцрпљујућим или умањити уживање у улози мајке.
Не постоји дефинитивни крај, тренутак када можемо рећи да сада знамо и разумемо све. Понекад су потребне године да стекнемо самопоуздање и сигурност у улози мајке, да усагласимо мајчинство са другим улогама као што су запослена или партнерка. Понекад та равнотежа траје цео живот јер је једина константа у нашим животима промена – у породицу долазе нови чланови, неки одлазе, селимо се, старије смо, мењамо се – и наша деца се такође мењају.
Како дете расте, наше разумевање мајчинства се мења и прилагођава. Веома је другачије бити мајка новорођенчета, првака, тинејџера или младе особе која оснива породицу. Свака од ових фаза захтева од нас нове вештине и прилагођавања.
Важније од тренутка почетка или краја јесте да схватимо да се прилагођавање мајчинству одвија као сложен процес који траје годинама. Прати га пријатне и непријатне емоције које су веома интензивне, а које први пут доживљавамо у првој години бебе. Можемо замислити овај интензивни почетак као истовремено постојање две силе: једне која нас вуче ка беби и чини нас срећним у улози мајке, и друге која нас усмерава ка другим улогама, жељама и очекивањима и доноси потешкоће у прилагођавању.
Како изгледају ове снаге?
Први талас је пријатан. Физиолошке промене кроз које мајке пролазе током трудноће, порођаја и након њега помажу им да се вежу за своје дете. Већ током трудноће долази до промена које нас припремају за мајчинство, на пример, повећава се регион мозга осетљив на препознавање израза лица, чинећи нас осетљивим на читање сигнала бебе. Након порођаја, хормони, од којих је најважнији окситоцин, помажу нам да се осећамо срећно и мирно са својим бебом. Зато се неке мајке заљубе у своју бебу одмах по рођењу, неке током дојења, а неке касније кроз много додира, ношења, загрљаја и мазења са бебом. Добра вест је да окситоцин, који је одговоран за добар осећај повезаности, није лучен само током порођаја или дојења, већ и у интеракцији са другим људима, посебно кроз контакт кожа у кожу. То је наш “социјални хормон”, а беба, са својом сталном потребом за контактом, води нас заједничким путем повезаности.
Постоји још једна сила која отежава повезивање са нашим бебом и вуче нас у другом правцу јер ми нисмо само мајке и треба много времена да заједно усавршимо све наше улоге: улогу мајке, али и оне које се односе на наше образовање, посао, партнерство, пријатељство, хобије и све остало што нас испуњава у животу.
Део прилагођавања је процес туговања и опроштаја од живота пре мајчинства, чежња за временом посвећеним другим важним стварима у животу, временом потребно за откривање нових приоритета и могућности да останемо svoji.
Цео наш живот и све наше улоге исплетени су од ових снага: потреба за повезаношћу, припадношћу, сарадњом… и потреба за независношћу и очувањем сопственог интегритета у свим нашим односима.
Очекивања ставови које често имамо према себи и другима могу нам отежати прилагођавање мајчинству ако одбијемо или не затражимо помоћ од других, умањујући вредност и значај улоге других за нас и за бебу. Део прилагођавања је и процес прихватања и навикавања на многе друге начине који се разликују од наших, као и чињеница да не можемо и не морамо све да радимо сами.
Нереално је унапред планирати како ће изгледати порођај, како ће беба спавати, да ли ће имати колике, да ли ћемо успоставити дојење. Због неиспуњених жеља и планова понекад осећамо додатни терет у периоду после порођаја, вреднујући оно што јесте и оно што имамо кроз оно што се није остварило. Фокусирање на бебу и много додира могу заменити све препреке на путу ка реалној слици мајчинства и за мајку и за бебу.
Постпорођајни период није лак. Можда се никада нисте осећали тако уморан пре. Бебе се често буде ноћу, некима је потребно много времена да се навикну на ритам ноћи и дана, а умор се додатно повећава због физичког опоравка након порођаја. Потребно је много времена и стрпљења да се мајка и беба прилагоде дојење. Али без обзира да ли дојимо или хранимо бебу на боцу, беба захтева пуно посвећености и не оставља довољно времена за одмор и многе друге активности колико бисмо желели. Она чини све да нам покаже да је сада наша главна активност, и то је заиста тако до друге године, када дете и родитељи постепено почињу да постају независни.
Bаби блуз Односи се на промене расположења, нарочито нападе туге и/или раздражљивости који се јављају изненада и без очигледног узрока у првим недељама након порођаја. Иако се јављају због хормоналних промена, све горе поменуте околности утичу и могу продужити период лошег расположења и раздражљивости.
Остала осећања, као што су страх, су такође честе. Тај мали сноп радости сада је наша брига и одговорност, а одговорност за друго људско биће може бити преоптерећујућа. Потребно је много времена, а понекад и саморада, да би се научило како успоставити равнотежу између бриге и љубави и стекла сигурност и самопоуздање у улози мајке. Као и продужено лоше расположење, преплављујућа анксиозност у вези са безбедношћу или будућношћу бебе захтева додатну подршку вољених, а понекад и стручњака.
Осећања усамљеност Такође су честе. Без обзира да ли смо окружени другим људима или не, нико не може у потпуности да разуме како се осећамо. У нашем друштву је уобичајено да већина пажње буде усмерена на бебу, а мало ко пита како се мајка осећа. И једна од потреба мајки је да можемо искрено рећи и поделити с другима како смо без осећаја кривице.
Хајде да поново подсетимо на две силе које чине однос: једна је љубав према беби, а друга љубав према себи. Важно је разумети да су обе део мајчинства и да једна не умањује другу. Не осећати никакву нелагодност, без обзира на њен узрок и озбиљност, значи да смо мање добра мајка или да волимо своје дете мање.. То само значи да смо цела бића и да имамо друге потребе које вреди разматрати и за које треба наћи нове начине да их задовољимо.
Мајчинство може бити дубоко испуњавајуће искуство, али није само пријатно. Мајчинство је искуство највеће љубави и бриге, смеха и туге.
Мајчинство је прилагођавање које захтева време, стрпљење, љубав и саосећање – за бебу и за себе.
Референце:
Александра Сакс, Тед Талк: Нови начин размишљања о прелазу у мајчинство: https://www.ted.com/talks/alexandra_sacks_a_new_way_to_think_about_the_transition_to_motherhood
Матресеценс: доживотни утицај мајчинства на когницију и мозак. Трендoви у когнитивним наукама, март 2023, том 27, бр. 3:https://doi.org/10.1016/j.tics.2022.12.002
Окситоцин: хормон љубави:
https://www.health.harvard.edu/mind-and-mood/oxytocin-the-love-hormone
TУлога окситоцина у социјалном повезивању, регулацији стреса и менталном здрављу: Ажурирање о умереним ефектима контекста и међупојединачним разликама:
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0306453013002369#:~:text=Recently%20oxytocin%20has%20received%20increasing,partner%20relationship%20and%20sexual%20problems.