Шта је приврженост?
Приврженост је детински инстинкт, његов биолошки систем за преживљавање, кроз који дете шаље сигнале када доживљава пријатна стања и емоције (као што су срећа и радозналост), али и непријатна стања (као што су страх, нелагодност, глад или бол). Детету је потребна барем једна одрасла особа која је уз њега и која одговара на његове сигнале и потребе.
У том процесу развија се однос између детета и одрасле особе, а у зависности од квалитета тог односа, дете може развити сигурну или неку од несигурних врста привржености.
Сигурна приврженост детету пружа:
– осећај да вреди као људско биће: уверење да сам вредан и да заслужујем љубав самим својим постојањем, без обзира на своје способности и особине, што води ка већем самопоштовању;
– осећај да је свет безбедно место: сигурност када је само или када истражује нове играчке, покрете и просторе. Ово подстиче моторички и интелектуални развој, развој самопоуздања и повећава вероватноћу да ће дете касније имати квалитетније пријатељске и партнерске односе;
– могућност регулације емоција: кроз присуство одрасле особе која теши, умирује и остаје уз дете у тренуцима узнемирености. Ово је основа емоционалног развоја и повећава вероватноћу развоја социјалних вештина и бољег суочавања са стресом.
Како се развија сигурна приврженост?
Сигурна приврженост се развија кроз безброј малих, кратких, али значајних интеракција са дететом, у којима су родитељи присутни и усклађују своје реакције са реакцијама детета: смеју се када је беба весела или подстичу смех и прате колико је то беби у том тренутку пријатно; умирују бебу када је уморна или када примете да јој је потребна утеха; хране је када је гладна…
Не усклађују се само реакције – одрасли се усклађују са емоционалним стањем детета. Када и дете и мајка (или отац, бака, деда…) заједно осећају радост током игре, када одрасли препознају дететову узнемиреност, али и мир и задовољство током блиског контакта и мазења. Без емоционалног усклађивања нема истинског повезивања, а самим тим ни развоја сигурног приврзавања.
Важно је и да ово усклађивање буде благовремено и прикладно.
Правовременост се односи на брз и доследан одговор на потребу бебе.
Што је беба млађа, то јој је мања толеранција на чекање и нелагодност, а већи стрес. Зато је важно да уз бебу буде особа која реагује на њејен плач, али и на смех и позиве на игру и контакт.
Потпуно изостанак реакције на плач је штетан. Како дете расте, може да поднесе више стреса, а дужина чекања на одговор зависиће, поред узраста, и од темперамента детета (неке бебе лакше чекају, неке теже), као и од околности. Ако видимо да се четворомесечна беба труди да се окрене ка играчки, а то јој тешко иде, можемо сачекати и проценити да ли може сама, у зависности од интензитета нелагодности. Вероватно ће деветомeсечне бебе негодовати ако морају да чекају да се кашица охлади, али могу да чекају знатно дуже него млађе бебе.
Примереност се односи на то колико успевамо да препознамо дететову стварну потребу.
Новорођенче осећа нелагоду и када је гладно и када га нешто боли, плаче и када му је потребан контакт и када је гладно, и тек учи да разликује телесне сензације. Задатак одраслих је да покушају да разумеју шта детету у том тренутку треба и да одговоре на ту потребу.
Родитељи се често осећају лоше јер не препознају одмах шта им беба поручује. Неки мисле да немају довољно интуиције, да нису добри родитељи или да други родитељи „боље знају“.
Истина је да већина родитеља не зна одмах шта беби треба и да је разумевање детета процес учења. Природа није предвидела да родитељи све знају унапред, већ да се управо кроз тај „плес“ препознавања сигнала родитељ и дете упознају и повежу. Грешке и покушаји су неопходни да бисмо упознали своје дете, ускладили се с њим и повезали се. У том процесу и беба учи како да одраслима покаже шта јој је потребно, постаје свесна реакција свог тела и својих потреба и постепено развија психолошку отпорност.
Довољно добар родитељ
Иако је важно да одговори одраслих буду углавном доследни, није могуће нити потребно да буду увек савршени. Тренуци када родитељи нису добро, када су уморни, нервозни или болесни и не реагују одмах на бебино плакање, неће нарушити однос све док су изузетак, а не правило.
Интензитет понашања и емоционалних стања такође је важан за развој сигурног приврзавања. Поремећај истог најчешће се јавља услед токсичних, интензивних реакција према детету. Такође, јака и дуготрајна непријатна емоционална стања родитеља, иако нису увек видљива кроз понашање, могу негативно утицати на однос: хронична анксиозност, депресивна стања, снажна и дуготрајна родитељска несигурност.
Родитељство је изузетно захтевно и уобичајено је да су родитељи уморни, нервозни и да нису увек у стању да смирено утеше бебу или да буду потпуно присутни у игри. Све док су такви тренуци изузетак, а не правило, нема разлога за бригу.
Не постоји савршен родитељ, а тежња ка савршенству може довести до анксиозности, осећаја кривице и нарушавања односа. Зато је „довољно добар родитељ“ заправо савршен родитељ.
То је родитељ који, када погреши (не чује, нема снаге да реагује, реагује неприкладно), покушава да исправи грешку.
Родитељ који, када не зна шта беби треба, остаје уз дете и не одустаје од покушаја да разуме.
Родитељ који остаје уз дете и када је тешко и када се чини да не помаже. Неке бебе имају грчеве, а неке плачем ослобађају нагомилани током дана стрес и тада им је најпотребније да неко буде уз њих.
Родитељ који, када осећа нервозу, љутињу, исцрпљеност или друге непријатне емоције, разуме да је то део родитељства и покушава да се смири.
Родитељ који кроз несавршен однос све више учи о себи и свом детету и продубљује везу са дететом.
Као што не постоји савршен родитељ, тако не постоји ни једна особа која може у потпуности задовољити све потребе бебе. Истраживања показују да дете може развити приврженост према више одраслих особа. Разнолика искуства из различитих односа могу позитивно утицати на емоционални и когнитивни развој. Понекад управо учитељица, бака или тренер покажу детету да је свет, упркос свему, сигурно место.
Приврженост у одраслом добу
Рана искуства имају велики утицај на каснији живот, али не морају запечатити судбину. Стил привржености може се мењати током живота.
Истраживања показују да је важније од самих негативних искустава из детињства то како их у одраслом добу разумемо, тумачимо и повезујемо са новим искуствима и односима, као и да ли учимо нове начине повезивања са другима. Наш мозак има способност промене ако му то дозволимо – и ако дозволимо деци да нас мењају на боље.