У пејзажу савременог породичног живота, где се често говори о емоционалном, менталном и физичком благостању, један облик злостављања остаје мање видљив, али дубоко штетан: економско насиље. Често занемарен, економски насиље подразумева контролу над нечијим приступом финансијским средствима, чиме се ограничава њихова аутономија, независност и способност да обезбеде себе и своју децу. Када се овај облик злостављања преплиће са родитељством, ствара се мрежа рањивости која не само да заробљава појединце у штетним односима, већ утиче и на развој, безбедност и добробит деце.
Шта је економско насиље?
Економско насиље, понекад називано финансијским злостављањем, је облик породичног насиља у којем један партнер врши контролу над другим кроз манипулацију или ограничавање финансијских средстава. Примери економског насиља укључују спречавање партнера да ради, контролу свих породичних финансија, ускраћивање новца за основне потребе, принуђивање некога да полаже рачуне за сваки трошак, узимање кредита на његово име без сагласности, саботажу радних прилика и претње прекидом издржавања деце ради одржавања контроле и зависности. За разлику од физичког насиља, економско злостављање може бити суптилно и продужено, често остаје непримећено од стране других, па чак и самих жртава. Ради се о моћи и контроли, при чему се новац користи као основно оружје.
Студија случаја: Србија
Недавно је једна од партнерских организација у овом пројекту, Центар за маме, спровела анкету о економском насиљу у Србији под називом “Финансијска независност мајки у Србији: право на сопствени новац”, коју је попунило скоро две и по хиљаде жена. Иако наше земље имају различите културе, оне нису толико различите када је реч о овој теми, па делимо резултате из Србије као студију случаја, верујући да би они били слични и у другим земљама у оквиру пројекта. Такође верујемо да се и налази и препоруке вероватно односе и на друге земље и партнере у пројекту.
У Србији свака десета мајка (10,51%) има партнера који јој ограничава приступ новцу, док 14,21% партнера/мужева верује да има право да одлучује колико новца њихове супруге “требају”. Поред тога, више од четвртине мајки (26,4%) мора да оправдава својим партнерима како су потрошиле новац. Свака пета мајка у Србији (20,41%) нема дозволу од свог партнера да купује оно што жели, а 5,21% је било приморано, супротно својој вољи, да позајми новац или прода драгоцености на захтев партнера. Док је 26% мајки незадовољно начином на који се у њиховом домаћинству управља новцем, чак 29,4% нема контролу над породичним финансијама. Посебно је алармантно што 17% мајки не осећа финансијску сигурност уз своје партнере.
У нашем друштву економско насиље као облик родно заснованог насиља ретко се помиње, иако представља озбиљну претњу економској сигурности и независности мајки. Неки облици овог насиља постоје у нашем друштву толико дуго да су постали нормализовани у интимним партнерствима, што је веома забрињавајуће. Истраживање је показало да је трећина мајки имала ниже приходе након што су постале мајке у поређењу са периодом пре рођења деце. Пошто рођење детета често успоставља нове породичне динамике, кључно је да мајке у том тренутку буду финансијски стабилне.
Узор контролишућег понашања према женама — укључујући им говорити колико и како да троше, контролисати финансије и захтевати да оправдају своје трошкове — анализиран је у подгрупи мајки које су пријавиле да су биле изложене таквом понашању. Овај образац је био доследно и значајно повезан са нивоом образовања жене, статусом запослености и бројем деце, и био је исти у свим регионима Србије. Истраживање је показало да када је жена запослена пуно радно време, одлуке о новцу који зарађују оба партнера значајно чешће доносе заједно. То је много ређе у породицама у којима жена ради скраћено радно време или је незапослена. Жене које живе у урбаним подручјима и имају више ниво образовања имају тенденцију да самосталније управљају или заједно управљају новцем који су зарадиле. Такође је очигледно да што је ниво образовања оба партнера виши, они подједнако доносе одлуке о малим и великим трошковима. Ово поново потврђује да је образовање заштитнички друштвени фактор за мајке.
Анкета је показала да су мајке које самостално или углавном самостално одгајају децу у посебно рањивој позицији. Подаци указују да, када су у питању деца, економско насиље може трајати много дуже од самог брака. Скоро половина отаца (44,51%) не плаћа издржавање деце. Од оних који плаћају, многи (46,21%) или не плаћају редовно или су чак смањили своје приходе како би смањили износ који је одредио суд. Иако је Република Србија утврдила законски дефинисан минимални износ издржавања, прилагођен повећању накнада за малолетне издржаване чланове породице, чак 91,31% отаца у Србији не поштује ту обавезу. Став отаца према издржавању статистички је повезан са временом које проводе са својом децом, према студији. Очеви који не испуњавају своје финансијске обавезе — или то чине нередовно и не прилагођавају износе инфлацији — проводе мање времена са својом децом. Као резултат тога, 25,81% отаца у Србији уопште не виђа своју децу, а 37,81% проводи са њима мање од четвртине свог личног времена.
Задовољство мајки расподелом новца у породици директно утиче на њих, укључујући и то како размишљају о добијању више деце. Свака четврта мајка је рекла да то утиче на њену одлуку о будућем порођају. Пошто су стопе наталитета увек тема од јавног интереса, желимо да истакнемо да је важно за све нас да изградимо друштво у којем се статистике идентификоване овим истраживањем побољшају и постану праведније. Да бисмо то постигли, можемо почети тако што ћемо се залагати за боље услове да жене заврше формално образовање чак и након што постану мајке; обезбеђивањем већег поштовања права мајки на рад и доследним кажњавањем оних који их крше; подстичући послодавце да користе пореске подстицаје за подршку мајкама које се враћају са породиљског одсуства, смањујући ризик да буду отпуштене; обезбеђивањем да мајке током породиљског одсуства не примају ниже плате у односу на претходни период; повећањем броја вртића и отварањем места за децу незапослених мајки како би оне имале прилику да нађу посао; и успостављањем државног фонда за издржавање деце на који мајке могу да се ослоне уколико њихови бивши партнери не измире обавезе.
Економско насиље је тиха, али разорна сила у животима многих родитеља. Оно поткопава њихову аутономију, угрожава безбедност и развој њихове деце и заробљава породице у циклусима зависности и злостављања. Препознавање економског насиља као озбиљног, родно условљеног и системског проблема је од суштинског значаја за осмишљавање значајних политичких, правних и друштвених одговора. Прекид овог облика злостављања захтева заједнички напор — од влада и правних система до школа, пружалаца здравствених услуга и друштва у целини — како би се осигурало да ниједан родитељ није приморан да бира између преживљавања и безбедности, и да ниједно дете не одраста у сенци ћутљиве контроле.
Аутор: Јована Ружичић