У савременом породичном животу, где се често говори о емоционалном, менталном и физичком благостању, један подмукли облик злостављања остаје мање видљив, али дубоко штетан: економско насиље. Често запостављено, економско насиље подразумева контролу над приступом финансијским ресурсима, чиме се ограничава аутономија, независност и способност појединца да обезбеди себе и своју децу. Када се овај облик злостављања испреплете са родитељством, ствара мрежу рањивости која не само да задржава појединце у штетним односима, већ утиче и на развој, безбедност и благостање деце.
Шта је економско насиље?
Економско насиље, познато и као финансијско злостављање, представља облик породичног насиља у којем један партнер врши контролу над другим кроз манипулацију или ограничавање финансијских средстава. Примери економског насиља укључују спречавање партнера да ради, контролу над свим породичним финансијама, ускраћивање новца за основне потребе, приморавање партнера да оправдава сваки трошак, узимање кредита на његово име без пристанка, саботажа пословних прилика и претње обуставом издржавања како би се задржала контрола и створила зависност. За разлику од физичког насиља, економско насиље може бити суптилно и дуготрајно, често непримећено од стране других, па чак и самих жртава. Суштина је у моћи и контроли, а новац је главно оружје.
Студија случаја: Србија
Недавно је једна од партнерских организација овог пројекта, Центар за маме, спровела истраживање о економском насиљу у Србији “Финансијска независност мајки у Србији: Право на свој динар” које је попунило скоро две и по хиљаде жена. Иако су наше земље различите, културе нису много, те делимо резултате из Србије за које мислимо да би били слични и за остале земље из пројекта, као студију случаја. Верујемо да би резултати, као и препоруке, били слични и за остале земље и партнере на пројекту.
У Србији, свака десета мајкама (10,5%) партнер ограничава приступ новцу, док 14,2% партнера/мужева сматра да има право да својим женама одређује колико им је новца “довољно”. Поред тога, више од четвртине мајки (26,4%) мора да се правда свом партнеру о томе где су потрошиле новац. Свака пета мајка у Србији (20,4%) нема дозволу партнера да купи оно што жели, а 5,2% њих је било приморано да по захтеву партнера и против своје воље позајми новац или прода неку драгоцену ствар. Док 26% мајки није задовољно начином на који се располаже новцем у њиховом домаћинству, чак 29,4% њих нема контролу над финансијама своје породице. Посебно је алармантна чињеница да се 17% мајки не осећа финансијски сигурно поред својих партнера.
У нашем друштву се врло мало говори о економском насиљу као облику родно заснованог насиља, иако оно представља озбиљну претњу економској сигурности и самосталности мајки. Неки облици овог насиља су толико дуго присутни у нашем друштву да су постали уобичајени облик понашања у партнерској заједници, што је веома забрињавајуће. Истраживање је показало да једна трећина мајки има мање прихода откако су постале мајке него што су имале пре рођења детета, а пошто се рођењем детета често ствара нова динамика у породици, важно је да мајке у том тренутку буду финансијски стабилне.
Скуп контролишућих образаца понашања према жени који се састоји од упутстава колико и како да троши, контроле финансија, оправдање начина на који је потрошила новац испитано на узорку мајки које су пријавиле да су изложене таквом понашању увек је статистички значајно повезано са образовањем и запослењем жене и бројем деце коју имају и исто је у свим регионима Србије. Истраживање је показало да када је жена запослена пуно радно време – одлучивање о зарађеном новцу оба члана партнерске заједнице је у значајној мери заједничко, што је далеко мање изражено у заједницама у којима жена ради скраћено радно време или није запослена. У таквим заједницама је већи и проценат самосталног располагања сопственим новцем и за партнера и за партнерку. Са новцем који је сама зарадила, жена у већој мери самостално и заједнички располаже ако живи у градској средини и што је виши ниво образовања који је завршила. Такође је очигледно да што је ниво образовања оба супружника виши, одлучивање о расходима, било мањим, било већим, је равноправније. Овим се још једном потврђује да је образовање заштитни социјални фактор за мајке.
Истраживање је показало да су мајке које самостално или углавном самостално одгајају децу у незавидном положају. Подаци показују да када постоје деца, економско насиље може да траје много дуже од самог брака, па тако скоро половина отаца (44,5%) не плаћа издржавање за своју децу. Од оних који је плаћају, велики број (46,2%) то не чини редовно или су чак прикривали своје приходе како би судски утврђена издржавање била мања. Иако Република Србија има утврђен износ минималне издржавања, који усклађује са растом накнада за малолетне издржавајуће, чак 91,3% очева у Србији то не поштује. Статистички је утврђено да је однос отаца према издржавању повезан са временом које проводе са својом децом, показало је истраживање. Оци који не испуњавају своје новчане обавезе, а ако их и испуњавају, не чине то редовно и не прате стопу инфлације, проводе мање времена са децом, Тако своју децу не виђа 25,8% тата у Србији, а мање од четвртине свог самосталног времена са децом проводи 37,8% тата.
Задовољство расподелом новца у породици утиче на мајке, као и на то да ли и како размишљају о потомству – свака четврта мајка је рекла да то утиче на одлуку о даљем рађању. Пошто је наталитет увек тема од интереса шире јавности, желимо да скренемо пажњу на то да је важно да сви градимо друштво у којем су статистике до којих је дошло истраживање боље и праведније. То можемо, за почетак, чинити тако што ћемо се залагати за боље услове да жена заврши формално образовање и након што постане мајка, да се више поштују радна права мајки и да се доследно санкционишу они који их не поштују, да се послодавци пореским олакшицама подстичу да запосле мајке по повратку са породиљског одсуства како би се повећале шансе да мајка не добије отказ када се врати са породиљског, да мајке током породиљског одсуства не примају плату која је мања од оне коју су имале пре тога, да се повећа број вртића и да места у њима буду отворена и за децу незапослених мајки јер је то једини начин да оне могу да нађу посао, да постоји државни фонд за издржавање којима се маме могу ослонити ако бивши партнер не плаћа издржавање.
Економско насиље је тиха, али разарајућа сила у животима многих родитеља. Оно поткопава њихову аутономију, угрожава безбедност и развој њихове деце и заробљава породице у круговима зависности и злостављања. Препознавање економског насиља као озбиљног, родно условљеног и системског проблема кључно је за обликовање смислених политика, правних и заједничких одговора. Прекид овог облика злостављања захтева заједнички напор — од влада и правосудних система до школа, здравствених установа и целог друштва — како би се обезбедило да ниједан родитељ буде приморан да бира између опстанка и безбедности, и да ниједно дете не одраста под сенком тихог надзора и контроле.
Ауторка: Јована Ружичић