Danas se sve više prepoznaje važnost uključenosti očeva u odrastanje dece, ali i dalje postoji velika konfuzija oko toga kako ta uloga treba da izgleda. Čini se da još uvek tragamo za modelom očinstva, dok se istovremeno suočavamo sa brojnim uverenjima koja stoje na putu povezivanja očeva sa njihovom decom.
Zato u ovom tekstu navodimo neke od mitova o ulozi majki i očeva. Želimo da ih razmotrimo i razgradimo, uzimajući u obzir dostupna znanja o razvoju deteta i roditeljstvu, ali i ono što nam zdrav razum govori o ljubavi između tata, mama i njihove dece.
Ne postoji samo jedan način da se bude tata i ovim tekstom želimo da vas podstaknemo da razmislite kako vi želite da živite svoju ulogu oca.
Mit broj 1 – „Detetu je najvažnija majka.“
Za optimalan emocionalni razvoj detetu je potrebna makar jedna osoba koja o njemu brine. Kvalitet odnosa koji se pritom gradi ne zavisi od pola odrasle osobe, već od njene ili njegove sposobnosti da adekvatno, sa toplinom i prisutnošću, odgovori na detetove potrebe, plač i nelagodnost, kao i na želju za igrom i povezivanjem.
Najčešće ovu ulogu preuzima majka, koja se sa detetom povezuje tokom trudnoće, koja putem dojenja može da odgovori na potrebe za hranjenjem, telesnim kontaktom i umirivanjem, i koja iz niza razloga – kako ekonomskih, tako i kulturoloških – provodi ceo ili veći deo porodiljskog odsustva sa detetom. Zbog toga ne čudi što je u prvim godinama majka detetu najvažnija osoba.
Međutim, to ne znači da samo majka može imati ovu ulogu. Očevi ne mogu da doje, ali razvoj privrženosti ne zavisi od dojenja, već od načina na koji se odgovara na detetove potrebe. Očevi ne mogu da iznesu trudnoću, ali to nije preduslov za povezivanje sa detetom.
To takođe ne znači da uz majku otac nije važan. Dete je sposobno da razvije privrženost prema više osoba i važno je da ima odnose sa više ljudi.
Mit broj 2 – „Očevi ne mogu da se povežu sa decom kao majke.“
Tradicionalno, uloga očeva bila je ograničena na povezivanje sa decom kroz grublju igru, sport i učenje „muških“ vrednosti poput hrabrosti. Kada su deca vrlo mala, tradicionalno se smatralo da su važnije „ženske“ oblasti: hranjenje, nega i nežnost, pa su očevi često bili po strani i preuzimali veću ulogu tek kada bi dete moglo da trči sa njima u parku.
Ovo je model koji neke porodice i dalje mogu da praktikuju, ukoliko svima odgovara. Ipak, važno je znati da stvari mogu izgledati i drugačije.
Postoji mnogo načina povezivanja sa decom. To ko će češće biti u parku, a ko će menjati pelene, ne mora da zavisi od pola, već od dogovora i ličnog stila svakog roditelja. Sposobnost za nežnost imaju svi ljudi, a ne samo majke. Očevi mogu doživeti i slične telesne promene kao majke: kontakt koža na kožu sa novorođenčetom podstiče lučenje oksitocina kod očeva, hormona koji se često naziva „hormonom ljubavi“ jer podstiče povezivanje sa bebom.
Povezivanje sa detetom od najranijih dana predstavlja važan temelj za kasnije roditeljstvo. Iskustvo brige i umirivanja bebe može očevima doneti dublje razumevanje deteta u godinama koje slede. Time i kasnija igra postaje spontanija i vođena potrebama i željama deteta, a ne predstavom o tome kako bi očinstvo „trebalo“ da izgleda.
Preuzimanjem brige o deci od samog početka, otac rasterećuje majku. Deljenje obaveza i fleksibilnost u tome šta radi mama, a šta tata, mogu ojačati partnerski odnos i dati dublji smisao roditeljstvu i porodičnom životu.
Takođe je važno reći da je očevima često potrebno više vremena da se povežu sa bebom. Oni nemaju direktno iskustvo povezivanja tokom trudnoće, niti često imaju pozitivne i raznolike uzore očinstva iz sopstvenog detinjstva. Međutim, kada dobiju prostor, vreme i razumevanje da se snađu u novoj ulozi, pokazuje se da su u potpunosti sposobni da postanu brižni očevi.
Mit broj 3 – „Majke su odgovornije (žene su odgovorniji pol). Očevima sve mora da se govori i objašnjava.“
Razlike između muškaraca i žena oduvek su tema interesovanja i istraživača i šire javnosti. Svako ima neku teoriju o tome šta je „tipično žensko“, a šta „tipično muško“.
Istraživanja pokušavaju da odgovore na pitanje da li su razlike koje primećujemo posledica vaspitanja i okruženja ili su urođene.
Sve je više dokaza da razlike u intelektualnim sposobnostima odražavaju okruženje, a ne prirodne razlike između muškaraca i žena. Tako izbor zanimanja poput automehaničara ili programera ne govori o slabijim sposobnostima žena, već o tome da imaju manje prilika da razviju te veštine.
Često se veruje da su žene odgovornije, da bolje znaju ili će lakše naučiti kako da brinu o deci i da „drže sva tri ugla kuće“. Umesto da održavamo ovakva uverenja i očevima ne pružamo priliku da preuzmu odgovornost, korisnije je zapitati se: kako vaspitavamo dečake? Koliko kućnih obaveza preuzimaju? Koliko neposlušnosti im se toleriše u poređenju sa devojčicama? Na kraju, ako bi očevi bili više uključeni u porodične obaveze, da li bi porodice bile zadovoljnije, a deca naučila da odgovornost ima mnogo lica?
Nova uloga očeva
Srećom, društvena klima se menja i očevi imaju sve važniju i prisutniju ulogu u životima svoje dece. Danas znamo koliko svi – majka, otac, dete, porodica i društvo u celini – imaju koristi od uključenih očeva.
Tradicionalna uloga očeva se napušta, ali još uvek ne postoji jasno definisana nova uloga. To je nešto što majke i očevi zajedno istražuju, isprobavaju i dogovaraju tokom roditeljstva. Možda i nije potrebno imati jedan univerzalni model očinstva, već podržati porodice da razviju sopstveni.
Kako podržati očeve?
Nekoliko smernica za podršku očevima i porodicama:
Preispitivati tradicionalna uverenja, zadržati ono što ima smisla i imati hrabrosti odbaciti ono što ne funkcioniše.
Nije uvek neophodno odreći se tradicionalnih podela. Porodica koja insistira na potpunoj ravnopravnosti u svemu može postati nezadovoljna zbog rigidne podele obaveza, dok porodica sa tradicionalnijim ulogama može biti zadovoljna ako to svima odgovara i niko se ne oseća zapostavljeno ili preopterećeno.
Potrebno je mnogo razgovora, otvorene komunikacije i hrabrosti da se napuste stari obrasci i izgrade novi.
Važno je omogućiti očevima prilike za povezivanje sa decom i prilagođavanje roditeljskoj ulozi.
Smanjenje prepreka za korišćenje odsustva očeva i ravnopravnu podelu roditeljskog odsustva omogućilo bi očevima da iskuse očinstvo od prvih dana.
Na nivou svake porodice, vreme, razumevanje i poverenje su ključni:
Očevima je potrebno vreme da budu sami sa decom, da rade stvari na svoj način i da u potpunosti osete ljubav prema svojoj deci.
Potrebno im je poverenje drugih – naročito žena – da su zaista sposobni za ovu ulogu.
Potrebno im je i razumevanje da mogu biti topli i brižni očevi, a da pritom ne gube svoj muški identitet.
Autorka:
Barbara Perasović Cigrovski, master psihologije