U današnjem svetu, lice siromaštva se menja — ali ono je najčešće žensko. Samohrana domaćinstva, naročito ona koja vode žene, sve su brojnija širom sveta. I dok neka uspevaju da postignu veću finansijsku stabilnost, mnoga se i dalje — često tiho — bore sa siromaštvom, stresom i sistemskim nejednakostima.
Samohrani roditelji: Značajan deo globalnih porodica
Samohrani roditelji danas čine sve veći deo porodica u svetu. Ovaj trend je prisutan zbog veće stope razvoda, promenjenih društvenih normativa i sve većeg prihvatanja različitih oblika porodice. Međutim, prihvatanje samohranih porodica nije jednako razvijeno svuda — u delu sveta, ne tako malom, je I dalje teško biti samohrani roditelj.
Iako se u ovom tekstu govori o finansijskim izazovima samohranih roditelja, važno je napomenuti da je situacija bolja nego pre nekoliko decenija. Uz veće učešće žena na tržištu rada i manju stigmatizaciju, neke samohrane porodice uspevaju da se finansijski bolje nose sa izazovima nego generacije pre njih. Ipak, ovaj napredak nije ravnomerno raspoređen. Mnoge samohrane porodice, naročito one koje vode žene, i dalje žive u krugu siromaštva. One su izloženije nezaposlenosti, potplaćenosti i nedostatku pristupačnog čuvanja dece — što sve otežava finansijski napredak.
Jaz u siromaštvu: Oštar i uporan
Statistika pokazuje da su porodice sa jednim roditeljem mnogo češće pogođene siromaštvom u poređenju sa dvoroditeljskim domaćinstvima. Podaci pokazuju da su čak četiri puta češće izložene siromaštvu i pet puta češće trpe materijalno uskraćivanje. Takođe, često su isključene iz finansijskog sistema, bez pristupa štednji, kreditima i bankarskim uslugama.
Globalno gledano, žene vode više od 80% samohranih domaćinstava. Iako se ovaj procenat razlikuje po zemljama, opšti trend je jasan: samohrane majke su većina među samohranim roditeljima. Finansijski pritisci često ostavljaju i snažan emocionalni trag. Mnoge majke osećaju pojačan stres, anksioznost i krivicu — naročito zato što ne provode dovoljno vremena sa svojom decom.
Deca u porodicama sa jednim roditeljem znatno češće odrastaju u siromaštvu, što negativno utiče na njihovo obrazovanje, zdravlje i buduće šanse — čime se produžava krug nejednakosti. Izlazak iz tog kruga izuzetno je težak, naročito za samohrane roditelje. Bez podrške, prilike poput obrazovanja ili boljeg posla ostaju nedostižne. Svaka prepreka — neplaćena kirija, bolest, gubitak čuvanja dece — može porodicu još više gurnuti u krizu. Sistem često kažnjava umesto da podrži one koji pokušavaju da poboljšaju svoju situaciju. Prekidanje tog kruga zahteva više od ličnog napora; potrebne su strukturne promene, ciljana podrška i društvo koje shvata da otpornost nije zamena za stvarne šanse.
Zašto jednostavno ne rade?
Zaposlenje jeste važno u borbi protiv siromaštva, ali nije uvek dovoljan izlaz. Samohrani roditelji često rade koliko i roditelji sa parom, ali zarađuju manje, jer su primorani da prihvataju slabije plaćene, skraćene ili fleksibilne poslove kako bi mogli da brinu o deci. Bez partnera ili partnerke koji bi delio teret, moraju sami da snose sve troškove i organizaciju oko čuvanja dece. Svaki sat rada zahteva potpuno pokrivanje brige o deci, što može progutati veliki deo prihoda i umanjiti finansijsku korist od posla. Čak ni uz državnu pomoć, programi kao što su socijalna davanja ili alimentacija retko podižu porodice iznad granice siromaštva. Za samohrane roditelje, naročito one sa malom decom, puno radno vreme jeste samo delimično rešenje — koje mora biti podržano širim sistemskim promenama.
Važnost dostupnosti vrtića
Pristup pristupačnom i kvalitetnom čuvanju dece jedan je od najvažnijih — i najnedostupnijih — oblika podrške za samohrane roditelje. Njihova sposobnost da rade direktno zavisi od dostupnosti čuvanja dece, koje je često ograničeno, skupo ili nefleksibilno. Za razliku od dvoroditeljskih porodica, gde jedan roditelj može ostati kod kuće ili prilagoditi radno vreme, samohrani roditelji tu opciju nemaju. Bez dostupnog čuvanja dece, mnogi ne mogu ni da traže posao. Zato pristupačno čuvanje dece mora biti omogućeno svim roditeljima — ne samo onima koji već rade. Bez toga, nezaposleni roditelji ostaju zarobljeni u situaciji u kojoj nemaju sredstva za život i izdržavanje porodice.
Neki izazovi se ublažavaju kako deca odrastaju i krenu u školu. Stopa zaposlenosti među samohranim majkama obično raste kako deca postaju samostalnija. Ipak, upravo su rane godine deteta najteže i najskuplje.
Šta treba da se promeni
Siromaštvo među samohranim roditeljima nije nešto neizbežno — ono je odraz sistemskih propusta. Društva još uvek nisu u potpunosti prilagodila politike i institucije potrebama savremenih porodica. Potrebne su brojne promene:
Pristupačno čuvanje dece – Kvalitetno, subvencionisano čuvanje dece mora biti dostupnije, posebno za porodice sa niskim prihodima i samohrane roditelje.
Jednakost plata i podrška pri zapošljavanju – Zatvaranje jaza u platama između polova i bolji pristup fleksibilnim i bolje plaćenim poslovima može značajno smanjiti siromaštvo.
Obrazovne mogućnosti – Podrška samohranim roditeljima u pristupu višem obrazovanju može dovesti do stabilnijeg i bolje plaćenog zaposlenja.
Ciljana socijalna pomoć – Davanja poput dečijih dodataka, subvencija za stanovanje i poreskih olakšica treba da odražavaju realnosti života samohranih porodica, kao i da ponude sveobuhvatnu finansijsku podršku
Alimentacija i podrška – Pouzdana isplata alimentacije i dostupne usluge psihološke i roditeljske podrške mogu ublažiti finansijski i emocionalni stres.
Ka pravednijoj i boljoj budućnosti
Samohrane porodice nisu “slomljene.” One su često snažne, otporne i duboko posvećene dobrobiti svoje dece. Ipak, njihova otpornost ne sme biti preduslov za osnovno preživljavanje.
Siromaštvo među samohranim roditeljima, naročito majkama, pokazatelj je neuspelih politika i zastarelih ekonomskih struktura. Da bismo istinski podržali sve porodice, društvo mora da učini više od pukog prepoznavanja njihovih izazova — mora aktivno da otklanja prepreke sa kojima se suočavaju. Vreme je da prestanemo da očekujemo da samohrani roditelji sve rešavaju sami i počnemo da gradimo sisteme koji im omogućavaju da napreduju.
Autorka teksta: Jovana Ružičić